Documentary style

Hmh, dodeljivanje opstinskih novcanih sredstava ce uslediti tek na prolece a do tada imam vremena da napisem ceo scenario za CUDOVISTE IZ TAMISA (za sada samo slazem delice u glavi), preradjujem ga do mile volje i... Pa mora nesto da se snima dok ne bude CUDOVISTE. Zasto gubiti vreme...

U poslednje vreme sam opsednut "dokumetaristickim" izgledom filma, i to iz vise razloga. Prvo, gledao sam BAND OF BROTHERS seriju (producenti Steven Spielberg i Tom Hanks, emitovala se kod nas na TV) koja je snimljena skroz dokumentaristicki. Kao gledaoci imamo utisak da smo stvarno tamo, da trcimo sa onim vojnicima, da se srapneli zarivaju u zemlju pored nas i da nam meci fijucu pored glave. Pametna upotreba zvuka, hand-held kamera, point of view uvek protagonista, itd. I onda sam poceo bivati opsednut da se nesto snimi sa "documentary lookom". Da ne govorimo o ustedi koja se tice opreme, slike, svetla, zvuka... Sve ce da ide brze. Izgledace amaterski i "turisticki" jer tako treba. Poenta je samo u jakoj i dobroj prici. Na razmisljanje me nagnao takodje i review jednog poznanika, koji je gledao BAD DAY (covek je jako nagledan, gleda sve zivo po FESTu, sve alternativne i experimentalne filmove, isto kao i blokbastere - zdere svaki film koji moze) i pricao je o nekom francuskom filmu koji je gledao na festu, koji je bio snimljen amaterskom kamerom. Imao je dobru pricu, kaze da nista losije BAD DAY ne izgleda od tog filma, stavise...Ali...Ima jedno ali, kaze da je jedina stvar koja shamara i pravi razliku izmedju ta dva filma - gluma. U tom francuskom su glumci... Whoa. Hmm.

U sustini, taj naturalizam u filmu - to je stara prica. Jean-Luc Godard i Cinema verite, francuski "novi talas" iz 60-tih... (Izvestan broj Godarovih filmova sniman je bez scenarija, cist improv). Dosta filmova iz tog perioda imalo su taj look. Kamera iz ruke, improvizacije, neprofesionalni glumci, naturalisticki ton bez post-produkcije, etc. Cela stvar je pocela u stvari mnogo ranije, sa rujom koji se zove Dziga Vertov (kino-oko, ime mog bloga je preuzeto od nj) koji je u to vreme radikalno odbacivao svaki scenario i svaku fikciju u filmu. "Dole gradjanske bajke-scenarija! Ziveo zivot kakav jeste!", pisao je Vertov 20-tih... Ja bih od svakog uzeo po neki stos za svoje delo. Sto se frishkijih stvari tice, odma se namece asocijacija na Larsa Von Trira i Dogmu ovde, ali moram da napomenem da istog ne podnosim, njega i njegov stupidni nazadni manifest (cist marketing u sustini, to je tema za sebe), iako se namecu izvesne slicnosti...

Hmh. Michaela Moore-a ne volim jer je debeli glodar, ali moram da priznam da su mu dokumentarni filmovi odlicni. Prica koja ima peakove i koja nas vuche kroz film, dobra montaza, odlicna upotreba muzike, uvek dobro odradi temu filma... Jos uvek nemam neko visoko misljenje o ljudima koji se bave dokumentarnim filmom, smatram da su nedovoljno mastoviti da bi napravili neku lepu pricu i to snimili (postoje izuzeci, naravno, ne mogu biti bas toliko ostar), ali sa druge strane moram da priznam da citav ovaj "documentary style" o kojem razmisljam i brainstormujem sa svojim prstima i blogom ovde, naravno dosta duguje dokumentarnom filmu. Dokumentarno = realisticno, naturalistcki. That's the general idea. Sta sam u stvari imao na umu...

Setimo se samo THE BLAIR WITCH projekta. Sta je marketing napravio od svega... Zaradili su gomilu para sa jako dobrom idejom i minimalnim ulaganjima. Ja sam imao na umu takodje nesto sto bi bilo snimljeno sve iz ruke, bez ulepsavanja - da se gledaoci osecaju kao da su tu, kao da su deo atmosfere, price, dijaloga... Nemam pricu za sad, imam samo neke fragmente u glavi, ali svakako nece biti ni horor ni komedija... Hteo bih da prikazem neku realisticnu zivotnu dramu, i upotreba amaterskog formata i hand-held kamere samo ce doprineti kvalitetu cele stvari. Da bi cela ova prica uspela, glumci moraju da dobro odrade posao, pa cu pricu da koncipiram tako da unapred znam za koga pisem, a ljudi ce da dobiju uloge koje su im nekako bliske stvarnom zivotu (trik za rad sa neprofesionalnim glumcima: ako im je nesto blisko mogu lakse da se uzive u ulogu). To cu sve snimiti jako lako, i sve spakovati u plast price da sam to tako 'teo. Mislim, ne radim to samo zbog toga, kao sto sam vec rekao, jako mi se svidja takav izgled i atmosfera filma - sto ne bih spojio i lepo i korisno, sto se kaze. Autorska muzika, naravno (konacno sam nabavio Steinbergov GRAND PIANO VST instrument - zauzima 4 gb kada se instalira a ima samo dve boje klavira! semplovali su svaki jebeni zvuk koji klavir proizvodi. zvuci sjajno, sviram po ceo dan)...

E sad, imam ja tu jos nekih ideja. Da li da budu fragmenti, kao da su neki arhivski snimci... Hmh, ne skroz, ali delovi bi mogli da budu. Pa onda neki delovi, kao da neko od glumaca snima. A ovo sve ostalo da bude hand-held kamera koja prati radnju i glumce. Modernizovao bih celu stvar sa jump-cut-flashy montazom (credit to french new wave), ne bi li "obogatio" sve. Odustao sam od ideje "laznog dokumentarca". Dokumentarac koji prati pricu o necemu sto se nije desilo, imao sam neke sulude ideje, ali... Vise me zanima narativna forma, i taj fake documentary trip je isfuran (SPINAL TAP, npr) - zanimljivija bi bila kombinacija, konglomerat (anglomerat pre?) svih stilova u jednu stvar. Hmm. Znam samo da ce film biti brz, fragmentaran, sa mnogo elipsi u radnji, da ce da bude siv i mrachan, hladan i plav... Neke scene vec imam u glavi.

Kad covek razmislja sam sa sobom, to je sve ok. Brzo skakuces od misli do misli, lako se prebacujes sa jedne stvari na drugu, mozes da odes do svih sitnica - kod pisanja je malo drugacije. Sporije je. Ali, pisanje ima jednu bitnu prednost - ne ispari kada zavrsis sa tim. Dosta od ovog sto sam brejnstormov'o sam sa sobom bi sigurno pozaboravlj'o. Ovako cu moci da se podsetim. :)